SD: Kakve su vam iskustva bila dok ste radili sa našim pop i rok muzičarima, poput Olivera Mandića, Leb i Sol, itd ?

MM: „Ručni rad“ sa Leb i sol, to je bilo veoma zanimljivo, to je odlična bila grupa.Oni su to snimali u Studiju 5,  Vlatko kaže: „Mićo imam 2 ili 3 stvari gde bi mi voleli da se vi malo uključite sa saksofonom “. Dodjem u studio, puste prvu stvar, puste drugu, poslušam to malo, hajde da probamo. Nije bio first take, tek je second bio, iz drugog cuga izašao solo, i tako bi i na drugoj stvari. To je bilo veliko zadovoljstvo. Oni su odlična rokerska grupa.

SD: Recite mi generalno kakva je tu situacija sa tim našim fundusom tih trajnih, polutrajnih snimaka, ad hock snimaka, koji su u raznima varijantama napravljeni, što za ploču, što kao snimak za festival, da li je to to sačuvano, da li iko vodi računa o tome? Šta se tu konkretno dešava kada je  jazz zaostavština u pitanju. „Otpisani“ su se izgubili, to smo već apostrofirali da ne kažem prežalili, ne znamo gde je, vi takodje ne znate gde su ti snimci ...

MM: To je ukradeno, mislim na Otpisane. Nestale su i originalne trake iz studija u Košutnjaku. Što se tiče PGP-a, njihov fundus je sačuvan. U vreme kad sam tamo radio, to je bilo žestoko, niko nije smeo da uđe  tamo gde je dokumentacija, gde su snimci. Na radiju je haos, na radiju je mnogo stvari nestalo, kad su počela previranja, privatizacija i tako dalje, mnogo snimaka je nestalo, odneto... U PGP-u  je bolja situacija, tamo se to sačuvalo.

SD: Da li se nešto od toga planira, neko razmišlja možda da to izda?

MM: Nemam pojma, tu je bio čovek koji je to mogao da uradi, Vlada Marković, koji je iz meni neobjašnjivih razloga oteran iz PGP-a, on je imao to u planu. Govorio mi je da bi želeo da sačuva to blago. 

SD: Koliko stižete da pratite ovo novo što se izdaje u svetu, jel imate prijatelje koji vam doture neki novi CD, skrenu vam pažnju na neki snimak ili izvodjača, kolko ste uopšte danas konzument novih izdanja, reizdanja, kolko ste više oslonjeni na ono što imate u svojoj kolekciji?

Sonny Rollins

MM: Jako me sad interesuje da čujem novog Rollinsa, trebao je da dođe na festival, košta pola budžeta beogradskog festivala. To bi voleo da čujem jer on je jedan od muzičara, saksofonista koje  sam uvek pratio. Kada se ozbiljno bavite time, onda nabavljate i ono što neko ko se ne bavi tim neće. Na primer Julian Cannonboll Adderley. Imam  knjigu sa njegovim solima, kompletna transkripcija sa snimka. Negde nemam snimka, negde imam. Kada sam to kupovao nije bilo CD-a, sada  ima, kupite  knjigu, a na CD-u su snimci. Bitno je da vidite te note,  da čujete šta on svira, i da pokušate da to odsvirate. Pri čemu je u tim knjigama data fantastična analiza, za svaku kompoziciju, za svaki solo, analiza gde, šta, koji patern je ovde bio, to je za edukaciju fenomenalno, a ne samo za to, i za muzičare koji ozbiljno studiraju, ozbiljno se bave tim. Sećam njegovog sola baš na Milestones. Šta svira tu? I konačno dobijem note. "Milestones" je modalna kompozicija, on je otišao out harmony, no to tako zvuči dobro, i tu vam se onda otvore oči, kažete čekaj, pa on je odsvirao protiv svih pravila, i na tom mestu te note ne mogu nikako da dođu, ni po kom teoretskom ključu...

SD: Ali su došle ...

MM: Tu vam se otkriva svet. Kada se radi edukacija to može mnogo da pomogne.

SD: Dali ste mi odličan šlagvort za pitanje na temu o stanju aktuelne jazz scena ovde kod nas, Big bandu RTS-a i svemu ostalom, kakva je generalno trenutno situacija ?

MM: Dobri muzičari, ali treba poraditi na nekim stvarima.

Ivan Ilić i Big Bend RTS-a

SD: To je pitanje profesionalizma ?

MM: Tu je problem. Naravno uvek ćete dobiti odgovor mi smo grozno plaćeni, jesmo, ali da smo radili za platu nikad se ne bi bavili ovom muzikom. Bend je dobar, odlično zvuči, ima nekoliko sjajnih solista. Ilić je odličan dirigent (Ivan Ilić, dirigent Big benda RTS-a, prim. ured.), dobar autor, vrlo dobar autor. Nedavno kad smo imali prošle godine Mokranjca na Kolarcu, on je napravio obradu, savršeno za 3 ženska vokala je to uradio, to je čisti soul. Ostao je to Mokranjac, ali on je to tako dobro uklopio, hoću da kažem da je vrlo dobar autor, dobar dirigent ...

Jože Privšek

Evo recimo jedan Jože Privšek (kompozitor, dirigent i šef Big Benda RTV Ljubljana od 1961-95., prim. urednika). Privšek je bio to tvrdim, jedan od autora i dirigenata kakav se retko sreće u svetskim razmerama.  On je bio kod Herb Pomeroja u klasi na Berkliju i posle 3 meseca otprilike, to je istinita priča, Pomeroj  mu jednog dana kaže „Jože ja stvarno više nemam šta da vas naučim“.  Privšek se vratio u Ljubljanu i od Big benda RTV Ljubljana koga je Bojan Adamič vodio pre toga, napravio to što je napravio. Ja sam više puta bio pozivan kao gost da sviram sa njima kao solista, voleli su da idem tamo.

Kako je on uspeo taj bend da dovede u red, kako je to zvučalo, kako je to funkcionisalo... On jeste bio diktator, ali je bend bio bend. Oni nisu imali soliste u to vreme, tek su se kasnije javili solisti, zato sam ja bio često pozivan. On je prvo napravio da taj bend zvuči kao bend, pa je onda počeo polako, nekim muzičarima je pisao sola. Vrlo brzo se izdvojio, tj. sam je počeo da solira  Dušan Veble na saksofonu, onda je došao trubač Petar Ugrin. U trombonima dok nije došao Krančar nisu imali improvizatora, imali su sjajnog pijanistu Silvija Štingla, pa divnog gitaristu Milana Ferleža, koji nije bio solista. On kad sluša Zorana Jovanovića se raspilavi. Na festivalu, Zoran svira, on ga gleda, i kaže Mićo, kako ovaj čovek svira. Ali ono što je Ferlež mogao da odsvira na gitari, to Zoran nije mogo ni slučajno.  I tako je Zoran gledao u Milana da  vidi šta ovaj može da odsvira, a Milan u Zorana ...

SD: I tako su oni jedan drugom zavideli, na ovaj ili onaj način

Elvin Jones

MM: Ali šta je recimo beogradski bend, ono što je uvek imao, i što dan danas ima, ima jednu snagu. Jazz nije čista muzika, čista u smislu kako je Privšek isterivao iz benda. Jazz traži malo „prljavštine“. Ovo prljavštine molim da se shvati u uslovnom smislu. Pogledajte najveće Big bendove, od Elingtona, Bejzija, koga god hoćete, ima prljavštine, ali organizovane prljavštine i planirane. Kada je bubnjar Elvin Džons (Elvin Jones), bio u Ljubljani, trebalo je da snima sa Big bendom. Ne možete vi Elvin Džonsa smestiti u ono što vi hoćete, on je Elvin Džons, on će odsvirati ono što je napisano i još preko toga. E sad, što on svira preko to se Privšeku nije dopalo, i onda u jednom trenutku pošto je Elvin video to, bacio palice i napustio snimanje. Nije trpeo tu disciplinu koju je Privšek nametao, ali je ona bila neophodna da se napravi bend. To je bio fantastičan bend i sve to zvuči fenomenalno. Kada istu tu stvar mi odsviramo, ne zvuči tako, ali ima više muda, izvinite na izrazu, to je suština.

SD: Ono što uvek volim da pitam sagovornike u neformalnom razgovoru, a iz razloga što lično tako povezujem stvari, uvek imam neke melodije ili neke ploče, u stvari melodije koje kada ih čujem odmah ih povežem sa nekim ljudima i nekim situacijama, prva asocijacija na tu osobu, ili na tu situaciju. Imate li Vi što kažu neku pesmu ili pesme koje kad čujete podsete Vas na neko putovanje, neko letovanje, ne znam na neku večeru, tako nešto što vam je prva asocijacija koja se javi uz tu melodiju?

MM: Ne znam, morao bih da razmislim. Meni puno melodija prolazi kroz glavu. I među novokomponovanom narodnom muzikom imate vrlo dobrih stvari, ja tu uopšte nisam isključiv.  Evo jedan primer.
Kompozicija "Mito bekrijo" koju je Radoslav Graić komponovao, to je klasika, kao što je i „Nizamski rastanak“. Ili Vlastimir Pavlović Carevac sa violinom, čuveni „Svilen konac“. Recimo kada govorimo o snimcima, konkretno „Svilen konac“, Carevac to je snimio pre 50 godina (Carevac je bio šef Velikog Narodnog Orkestra Radio Beograda pre i posle II svetskog rata, prim. urednika). Tehnički ne, ali muzički kako je to odsvirano, sviraju to i drugi ljudi danas, ali nije to- to. Šta bi bilo da je u to vreme tehnika bila tamo gde je danas, taj bi snimak bio verovatno još bogatiji, ili ne bi, ne znam. Znači, to je ono o čemu govorim, te stare stvari, baš taj „Svilen konac“. Pa to je, toliko ima u njemu duše, tako je to odsvirano, a tehnički ništa posebno, dvokanalno je snimano, znači nema nadsinhronizacije, ono što izađe, to je to.

SD: Da i koliko mi danas imamo problem da nemamo pravih ljudi koji su recimo poput Ace Radojčića, koji u današnjem okruženju mogu da uhvate tu atmosferu i „prljavštinu“ i da je prenesu na snimak?

MM: Pa u svakom slučaju ima ih više nego ranije, recimo, bio je još jedan veoma dobar snimatelj Steva Borotić (koji je izmedju ostalog bio snimatelj albuma "RTB Big Band With Guests" iz 1978. god. kojeg je 2005. godine na CD-u reizdala etiketa Cosmic Sounds iz Londona, prim. urednika)

SD: Ili producent ko što je Manfred Eicher iz ECM-a ili legendarni snimatelj Rudy Van Gelder iz Blue Note-a ?

MM: Znate kako, producenti su se kod nas mnogo kasnije pojavili u ulozi Ajhera i Gelera. Producent je postojao zvanično i sedeo pored ton majstora, međutim taj Stevan Borotić, to je vrlo zanimljivo, vi mozete danas neke njegove snimke da slušate dvokanalno napravljene sa revijskim orkestrom, znači Big bend i sve je tu. I veliki štrajh i sve stalo, da čujete samo kako to zvuči. Jedna moja kompozicija, instrumental “Suze“ je snimljena za potrebe radija.  Ljudi moji, taj snimak ko god danas čuje ne može da veruje da je to snimano dvokanalno pre tri miliona godina u Studiju 6, pri čemu je štrajh nadsinhronizovan, Big bend je snimio, jer nije moglo zajedno i samo jedna nadsinhronizacija bila u štrajhu, veliki štrajh 30 ljudi. To je bilo umeće ukomponovati. Pa ovi danas bi to gađali danima na mixu da dobiju. Takvih ljudi ima verovatno, sigurno ih ima, mlađi ljudi su to danas, ali kažem da vrlo često ponekad ih privuče nešto, ne privuku ih prave stvari, a tehničke mogućnosti imaju fantastične.

Onda sam sam primetio da kada napravite osnovni snimak pre finalnog mixa, kao onaj primer što sam vam dao sa Holandijom, mnogo često desi se da u tom remixu  stvari na kraju mnogo lošije izadju, u želji da se napravi što bolje.  Previše se isfiltrira, previše ne znam ovoga ili onoga.

Mi smo imali jedan slučaj, to je bio skandal tako reći, Korni grupa, Evrovizija, Brajton, „Moja generacija“. Snimamo matricu i snimamo kompletan snimak za ono pred emitovanje. Snimao je Toša Andrin, ja sam producirao, a kao urednik televizije bio zadužen za ceo projekat. Znači snimimo to, preslušamo u studiju, niko nema primedbe, sad to ide, pošto je filmski snimljen spot, ta traka se prebacuje na tzv. sep mag traku. Ja odnesem gde se to radi, i kažem molim vas pazite, ovo ide za Evroviziju, nemojte slučajno, ma ne brinite, krene to pred emitovanje, idu snimci, dolazi naš snimak, tehnički katastrofa, pola se ne čuje. Odmah me zove Vukos, generalni direktor. Šta je ovo Mićo, rekoh direktore pojma nemam, otišlo ispravno, šta se desilo se ne znam. Preko JRT-a ide hitan dopis, telex, pitanje o čemu se radi. Stiže odgovor da kako smo dobili tako smo i emitovali, mi ništa nismo dirali. Krene istraga. Počnemo od prvog snimka.  Mi smo napravili playback i napravili backing track. Tada je moglo po prvi put da se ide sa backing trackom. Ono što je od instrumenata na bini može da ide sa trake, ali vokal mora da ide živo. Preslušamo, znači to sve u redu, sve zvuči, šta je bilo, u presnimavaju na sep mag, ušli su u kontrafazu i to je otišlo sa kontrafazom. Onda možete misliti kako je to zvučalo.

Na kraju smo konstatovali da je greška u uređajima, tamo gde ovaj što je presnimavo nije primetio, otišao je snimak u kontrafazi i zato je zvučao katastrofalno. Što je najzamiljivije,  taj sam snimak pre slanja preslušao u projekcionoj sali i sve je bilo u redu. Znači da su naši projekcioni uredjaji trpeli kontra fazu i niste mogli da primetite da nešto nije u redu. Odem u Brajton sa Korni grupom, nosim sa sobom isti taj backing track, stavimo na engleske uređaje, sve zvuči savršeno. Znači ta traka je bila OK, u presnimavanju se to desilo.

SD: Šta slušate pored jazz muzike ?

Lambert, Hendricks & Ross

MM: Sem jazza stalo pratim onako,čisto da vidim o čemu se radi. Norah Jones recimo i ovu Kanadjanku, Dianu Krall. Kad ju je (Oscar) Peterson čuo, pa  još da svira klavir, nije mogao da veruje. To mi je javio drug iz Kanade, Vlada Vlasak. On je ovde bio u Jugokoncertu kao menadžer i otišao u Kanadu dosta davno. Dobio je prošle godine nagradu kao najuspešniji producent ozbiljne muzike,  jedna vrlo visoka nagrada. To se ne daje tek tako, vrlo je uspešan. Volim jako trio Lambert, Hendricks & Ross.

SD: Jeste više na vinilu ili CD-u, ili na trakama, ili onako sve mešano

MM: Najviše na vinilu, jer najviše toga imam na vinilu.

SD: Kako se Vama čini kakva je trenutno situacija kod nas na radiju i na medijima generalno vezano za jazz? Imamo par tih emisija na Beogradu 202, ne znam da li ima neki specijalizovani termin, na Radio Beogradu 2 ?

MM: Ne koliko ja znam. Inače skoro 5 godina sam bio, doduše opet je to davno bilo, u komisiji eksperata, predstavljao sam Jugoslovensku Radio- televiziju u komisiji eksperata Evropske unije. Imali smo dva puta godišnje sastanke po svetu. Dosta često se na sastanku postavljalo pitanje koliko ko emituje jazz-a, verujte Saša da smo mi uvek bili prvi po broju minuta emitovanja u jazzu.

Mića Marković, oktobar 2007, Klub "Ptica", Beograd

SD: Gledajući zemlje u okruženju ili šire?

MM: Sve zemlje, to je 18 zemalja, Evropa, bili smo Evropa tad, mi smo najviše emitovali. Kad sam ja izneo podatke, a uvek sam ih nosio sa sobom, ovaj program toliko emitovao, onaj toliko, ljudi su se pitali da li je moguće da mi toliko emitujemo.

SD: Tada verovatno da, ali sada teško ...

MM: Tad je bilo tako i mi smo bili zaista godinama u samom vrhu. To su zvanični izveštaji bili, ja sam to prezentovao zvanično ispred JRT-a. Recimo jedna Švedska, sećam se dobro  emituje 2 sata nedeljno, a mi 6 ili 8.

<<< 1. deo Intervju sa Mićom Markovićem 3. deo >>>