Recenzetske dileme

U cilju što objektivnijeg sagledavanja audio proizvoda kakvo je pojačalo za slušalice (i to još cevno), koje je ipak za nijasnu specifičnije, pa zašto ne reći i „intimnije“ od svih ostalih, pre bilo kakvih konkretnijih aktivnosti promuvao sam se malo Internetom u potrazi za testovima na ovu temu. Već nakon par tekstova na tu temu bilo je jasno sledeće: pored testnog uredjaja bilo je potrebno imati barem još jedan referentni sa kojem bi se vršilo poredjenje (znači još jedno pojačalo, cevno ili tranzistorsko) i dva modela slušalica što približnijeg kvalieta (što opet ne mora nužno da znači i sličnog cenovnog ranga).

Uz sve to najavljujući i nekolicini prijatelja da ću da testiram cevno pojačalo za slušalice, kao jedno od obaveznih pitanja sa njihove strane bilo je  „a sa čime ćeš da ga uporediš?“. Pa neću ga uporedjivati, jer nemam sa čime. Da li to znači da onda ovaj test nije objektivan? Na vama je da procenite – ili ćete nastaviti sa čitanjem ili ćete zatvoriti ovu stranicu u vašem browseru.

Za vas koje se niste pokolebali - nastavak sledi.

Slušni test

Pošto smo nadam se razjasnili kako stvari stoje, očigledno je da mi startne pozicije nisu bile baš najreprezentativnije. Naravno, ako ne računamo dobru volju da pomenuti Trafomatic-ov proizvod uprkos svemu „čujem“ u što je moguće optimalnijim uslovima. Imao sam samo jedne slušalice (Sennheiser PX200 koje su nasledile od sitne dece zgaženi model PX100), koji koristim par godina unazad zakačene za laptop da bi slušao muziku ili dok gledam film u hotelu, dok čekam avion na aerodromu i slično. I to je sve. I naravno kako to obično biva, sreća mi se „osmehnula“ i situacija se skoro preko noći promenila. Saša Čokić iz Trafomatica me je pozvao i rekao da je za svoje potrebe kupio Grado SR-80 slušalice koje će mi dostaviti čim pre, a onda pra dana kasnije dobio sam od dobrih ljudi koji su želeli da ostanu anonimni i Grado GS-1000 slušalice na pozajmicu koliko dugo mi iste budu trebale. Au, šta sad? Da li je ovo dobar ili loš razvoj dogadjaja?

Dobar – da, ako se uzme u obzir činjenica da je model SR-80 veoma poznat i prilično rasprostranjen model u našim krajevima (šire i da ne pričamo), a da je GS-1000 globalno u vrhu referentnih slušalica „klasičnog“ dizajna. Sada se neko pita „a koje su to neklasične slušalice?“. Pa recimo Stax (elektrostatičke slušalice uz koje obavezno ide i pripadajući „drive unit“), zatim „open air earspeaker“ slušalice za raznorazne walkmane/discmane, iPod i slične „gedžete“, itd.

Loš - jer do sada nikada nisam za ozbiljnije se družio sa Grado slušalicama tako da mi je njihov zvuk apsolutno nepoznat.

Da sam nastavio da se premišljam i lamentiram nad „situacijom“, od ovog teksta sasvim izvesno ništa ne bi bilo, tako da sam pokupio sve što sam dobio, napravio mesto na svojoj polici za novog „gosta“, povezao kablove, uključio pojačalo da se lampe zagreju, pristavio kafu i iz svoje police sa diskovima izbrao par omiljenih naslova za slušanje. U smiraj jednog od onih dana koje je najavljivalo toliko očekivani dolazak proleća, slušanje je moglo da počne. I tako naredne dve nedelje, zvanično, tj. za potrebe ovog testa.

Slušanje sam započeo prvo sa SR-80 modelom. Za sve vas koji imate ovaj model slušalica ili ste bili u prilici da ga probate, složićete se da one nisu šampion u udobnosti, odnosno nisu to na duže staze. Lično su mi malo „pretesne“ i nakon svakih pola sata skidao sam ih sa glave da mi se malo uši odmore. Srećom kao dodatak na tu ergonomsku „manjkavost“ ne ide i težina, tako da sve skupa neće imati utisak da na glavi imate neki „tenkovski“ ili tome sličan model. Kao prvi CD izbor je pao na album brazilskog gitariste i pevača Celsa Fonsece („Rive Gauche Rio“, Ziriguiboom/Crammed Discs, Zir24). Vrlo intimna ploča, koja aranžmanski i izvodjački na moderan način parafrazira, a neretko i „citira“ klasični latino zvuk u njegovoj najboljoj tradiciji kako su je svojevremeno definisala imena poput Caetana Velosa, Joao Gilberta, Astrud Gilberto i njima sličnih. Plutajuća, široka, topla, ritmična i zavodljiva zvučna plima kao da vas je najednom okružila sa svih strana i nastavila da vas na talasima nosi iz pesme u pesmu. Iluzija kojoj se skoro nije imalo šta zameriti, osim što se ista gubila u momentu kada sam otvorio oči posle skoro 3 vezane numere koje sam odslušao u cugu a da toga nisam bio sasvim svestan. Rezolucija detalja veoma dobra ali na izvestan način i pomalo zbunjujuća, jer sam ovaj album do sada slušao bezbroj puta na barem 5 sistema, ali doživljaj nikada nije bio ni nalik onom kakav je bio do koji minut ranije. Ili je ovde ipak reč o nečem drugom, tj. kao da se tačke izvora zvuka izgubile a zvuk dolazi sa svih strana ili iz jedne tačke i širi se koncetrično od centra kao spolja.

Klasična muzika je za ovu priliku imala glavnog predstavnika u „Klavirskom končertu br. 1“ Petra Iljiča Čajkovskog, remasterovano izdanje iz edicije RCA Victor Living Stereo (Piano Concerto No. 1, B-Flat Minor Op. 23; The Nutcracker (Excerpts), Fritz Reiner and Chicago Symphony Orchestra, SONY BMG Music, 09026685302). S obzirom na godine nastanka ovih snimaka („Piano Concert“ 1955. i „Nutcracker“ 1959.godine ) sasvim je jasno da sva oštećenja na originalnoj master traci nije bilo moguće ukloniti i to se lepo čuje, ali nikako vas neće omesti da uživate u izvodjenju i samoj muzici. Što se tiče Klavirskog končerta br. 1 dimanički kontrast je dobro očuvan čak i na nižim nivoima glasnoće, ali pri višim nivoima slušanja s obzirom na nešto slabije definisani bas u odnosu na veoma dobar treble, kod ovakvih zahtevnijih materijala, krajnji utisak je da ipak ostajete uskraćeni za kompletan utisak i da je zvuk nekako „tanak“. Kompletna slika je primetno sabijenija, nedovoljno fokusirana i može da zamori slušaoca nakon dužeg slušanja. Ali ritmičnost i neutralnost zvuka je i dalje dovoljno pristuna da vas navedeni nedostaci nateraju da se ipak manete gubljenja vremena i vratite se svojim zvučnicima i slušanju muzike u skladu sa “kućnim redom“.  

U slučaju „Nutcrackera“ (ili kod nas poznatijeg kao „Krcko Oraščić“), opšti utisak je daleko bolji pre svega zbog sveukupnog kvaliteta snimka koji je na daleko višem nivou. A i 4 godine u tehničko-tehnološkom razvoju su verovatno učinile svoje. I to se na SR-80 čuje veoma jasno i kontakt sa muzikom je daleko intimniji i direktniji od prvih taktova pozantih tema iz ovog baleta.

Lepota (ili možda „prokletstvo“) bavljenja hifi-jem makar i na nivou hobija, svakako leži i u tome da se uvek trudimo da čujemo više, bolje, jasniije, čistije nego što smo to imali prilike da čujemo do tada. Sve ovo nažalost može da bude jako frustrirajuće, ako nemamo sreću da nešto od ovoga doživimo uz normalno „psiho-fizičko“ angažovanje. Slušajući jedini zvanični album koji je pod svojim imenom objavio Mitar Subotić Suba, pod nazivom „Sao Paulo Confessions“ (opet sa Ziriguiboom/Crammed Discs etikete, Zir03), količina novih detalja i njihova rasporedjenost unutar zvučne slike bila je van svih očekivanja. Pomenuti album defintivno nije nešto što bi se moglo naći na listi „referentnih“ izdanja iz mnogo razloga, gledano striktno iz audiofilske perspektive. Ali zato ima mnogo razloga da se nadje na samom vrhu liste albuma koji ilustruju kako je moguće na vrlo ličan, hrabar i svestan način, fuzionisati i definisati jedan drugačiji elektro-latino muzički izraz. Savremen, a istovremeno veoma oslonjen na tradiciju.

Par numera sa ovoga meni dragog i privatno veoma značajnog albuma, prizanjem bilo mi je veoma teško i neinteresanto da ih slušam na zvučnicima. Slušajući ih na kombinaciji Experience Head One i SR-80, doživljaj je bio sasvim drugačiji. „Oko moje glave“ se najedanput pojavilo dosta novih detalja, a oni "poznati" prostorno su bili drugačije rasporedjeni u odnosu na to kako sam ih čuo slušajući pomenuti album na zvučnicima. Zvučne iskrice u vidu semplova, kao i harmonijske linije koje su ih pratile, na momente su delovale tako zbunujuće da sam morao da ponovo vratim numeru na početak i proverim da li sam to dobro čuo ili mi se samo učinilo. Zgusnuta aranžmanska struktura sa ovog albuma bila je odličan test za to kako će se Experience Head One „snaći“ sa rezolucijom i dramskim zapletom ovoga puta kreiranim od elektronskih instrumenata, semplova, ritam mašina i na kraju – originalnih brazilskih perkusija.

Pa, snašao se i to vrlo dobro, ali sve je nekako ukazivalo na to da nisam čuo sve do kraja.

Pre nego se model GS-1000 našao na mojoj glavi, potrudio sam se da se maksimalno koliko je to moguće mentalno relaksiram i da novom krugu slušanja pristupim smireno, bez „padanja“ u trans pre vremena i uz čašu crnog vina (neka se nadje za svaki slučaj). Ustvari, šta se ja tu foliram, rekoh sebi, pa to su ipak samo top slušalice jednog od najpoznatijih i najcenjenijih svetskih proizvodjača. I bio sam u pravu, skoro ...
Da li osoba od 40 godina ima pravo da se nečim oduševi kao dete od recimo 4 godine? Zašto da ne !? A zašto vas ovo pitam? Da li sam se ja možda oduševio, ali me sramota da priznam? Pa nije me sramota i priznajem - oduševio sam se.

Istina, na početku sam se malo bojao. Da li GS-1000 ipak neće biti preveliki zalogaj sa Experience Head One? Preveliki zalogaj jeste bio, ali za nekoga drugog. Naime GS-1000 uz podršku Experience Head One jednostavno je kombinacija koja ne oprašta i gde je reč kompromis skoro pa zabranjena za pominjanje. Ako pamtite ono što sam napisao u prethodnim poglavljima vezano za SR-80, ovde je dobilo sasvim očekivano na kvalitetu još za dve klase – i timbre, i rezolucija, i ritmičnost, i veličina scene, i sposobnost prenošenja dramskog „zapleta“, i sveukupna kontrola zvučne slike.

Ali su isplivali skoro i svi nedostaci nekog snimka, produkcije, masteringa (premodulisanost i u odnosu na zvučnike mnogo uočljiviji ulazak u kliping kao posledica neprirodne glasnoće snimka). Jasno je da GS-1000 veoma ozbiljan komad hifi opreme. Nakon više od dve nedelje „oficijelnog“ korišćenja istih i uz preslušavanje krajnje različitih muzičkih materijala, utisak koji sam stekao je da pojačalo koje ih pobudjuje, što je u konkretnom slučaju bio Experience Head One, samo u ekstremnim slučajevima nije uspevalo da se do kraja izbori sa muzičkim materijalom.

Zaključak

I SR-80 i GS-1000 nisu slušalice na kojima ćete doživeti katarzu i ushićenje slušajući sve vrste muzike, kao i generalno slušajući muziku pri nivoima glasnoće od 100dB i više. Naravno, to vam niko neće moći da zabrani, ali onda zaboravite na barem trećinu onih stvari koje preporučuju Experience Head One – slušanje na duge staze bez zamora, lepotu srednjetonskog dela spektra kao svojevrsnog „trade marka“ cevnih pojačala, veoma dobar treble, bas koji ne ide „do kraja“ ali je zato veoma dobro kontrolisan, emotivnost vokala kojoj je skoro pa nemoguće odoleti, timbre koji neki put ume i da malo „prevari“ slušaoca ali to radi na krajnje dopadljiv način.
 
Uravnoteženost, relaksiranost i realističnost vam možda neće biti na onom nivou kao što biste to imali da recimo sedite ili stojite na nekom koncertu, ali ćete svakako biti veoma blizu, možda čak i bliže muzici nego što ste očekivali.

Ali svakako treba veoma jasno reći da je nerealno za očekivati da će kategoriju slušalica poput GS-1000 moći da priušti baš veliki broj ljubitelja dobrog zvuka, kao i onih koji iz sasvim ličnih ili objektivnih razloga će posegnuti za slušalicama kao punopravnom delu hi-fi sistema. Ili izvesti pogešan zaključak da ako nemate najskuplje slušalice nećete biti u prilici da uživate u zvuku koji pruža Experience Head One. Naprotiv, sa SR-80 ćete biti samo na par koraka od potpunog užitka, kako subjektivno, tako i sa aspekta odnosa cena/kvalitet. Ako bi želeo da se oslonim na intuiciju, a što se konkretno Grado programa tiče, mišljenja sam da bi model SR-325i bila ona tačka preko koje ne bi trebalo ići dalje u kombinaciji sa Experience Head One.

Uz pretpostavku da verujete u svoj CD plejer, uz nešto dodatnog vremena potrošenog na igranje sa različitim strujnim kablovima, a ako ostane vremena i sa interkonekt kablovima, sami ćete se uveriti kako se zvuk u vašim slušalicama čarobno menja od veoma prijatnog do uzvišenog. 

Par korisnih napomena: prilikom spajanja strujnog kabla obratite pažnju na polaritet IEC, odnosno šuko utičnice. Takodje, vreme potrebno za postizanje optomalne radne tačke pojačala (tj. vreme zagrevanja) je izmedju 30 i 45 minuta.

Pre povezivanja slušalica obavezno proverite njihovu ulaznu impmedansu i prema njoj postavite selektor na prednoj strani (30, 100 ili 300 oma). Grado modeli imaju impedansu 32 oma, dok recimo Sennheiser modeli imaju tipično 300 oma.

OPREMA, MUZIČKI MATERIJAL I TEHNIČKE KARAKTERISTIKE >>>